Proleće je...tu, iza vrata. S njim će ponovo oživeti tvoja bašta, koja nas je sve vreme tvog života hranila. Oživeće tvoje dvorište, za koje si najviše strepela da će ga zova prekriti kad te jednom ne bude. To ti je bio najveći strah. - Ne dozvoli da mi zova nikne u dvorištu! - rekla si mi poslednji put kad sam te videla, preteći i moleći istovremeno. I ja evo, pomahnitalo lovim zovu već deset godina. Ne sme da nikne, da obeleži tvoju seosku kuću kao još jednu u nizu napuštenih.

Ne sme kopriva da osvoji dvorište. Ne sme orah korenjem da podigne temelj kući...i da je sruši. Ne sme, jer sam obećala da neće. Obećala sam ti da se ne brineš, da će zaista sve biti kako smo se, u dugim razgovorima, već dogovarale. – Iz dvorišta ništa da se ne raskući...Dvoje merdevine imaš! - značajno si dizala kažiprst dok nabrajaš svoja dobra. Ej, dvoje! Tu su i dalje, ne brini, i treće sam nabavila.

Gde ste ti i deda stali, ja sa mojom porodicom nastavljam dalje i verujem da se zadovoljno smejuljiš, baš onako kad si mi, prenuta iz maštanja, izgovorila – Čini mi se, kad budem odozgore gledala kako sve ovo sređuješ da ću skakati od radosti!

Draga moja baba, (složile smo se da tebe nazivati bakom je nekako tanko, baka nije izraz za ženu tvog kalibra, ostanu mi usta prazna i ja nedorečena) osećam da pratiš, svaki ćošak motriš, da se raduješ i da ti duša treperi jer se cele zime nad tvojom kućom vijorio dim iz odžaka, jer bašta, uzorana, čeka proleće, jer su voćke okresane, jer se iz kuhinje kućom opet širi miris domaćeg hleba. Jer šivaća mašina opet štekće. Jer tvoje igle opet pletu. Jer se lavež psa i vriska dece opet ori avlijom.

Jer možeš odahnuti ako si strepela da sam isuviše mlada da ti ispunim poslednju želju – da ne dam zovi da nikne. Da tim svojim nicanjem ne oda da je nakon tebe umrlo sve u šta ste ceo svoj život, deda i ti, utkali.

Hvala, što si me videla kao vrednu svega što je tebi bilo vredno. Hvala što si uvek pružala utočište i mir mojoj umornoj duši, kad god joj je bilo potrebno, a sad joj je najpotrebnije. Moj doživotni jatak. Moja baba. Moja ljubav. Hvala što si me uvek volela baš onako kako mi je trebalo.

Poslednje naše viđenje. Ležiš i jedva pokretnom rukom uspevaš da popraviš moj beli šal, nameštaš ga da mi lako obujmi oba ramena, jer tako nose dame, i jedva čujno i isprekidano izgovaraš, više suznim očima, nego utrnulim jezikom –Oduvek sam...uživala...u tebi...žao mi je...što ću... umreti. Dugo sam te gledala, kroz suze upijala svaku poru tvog najlepšeg lica, znala sam da se opraštamo...do nekog drugog viđenja.

A do tad, ti ćeš živeti kroz mene i sve ono što si mi u amanet ostavila.
Zova nići neće!

Na Zadušnice 2019.

Photo: Milan Knežević