Ko nije koristio liniju 50 u Beogradu taj ne zna šta je pakao. Bilo leti ili zimi. Uglavnom je nema. A kad stigne, to je obično kratak autobus, nedovoljan za toliko ljudi koji ga željno iščekuju.

Linija u kojoj sam više puta zamalo glavu izgubila i kičmu slomila. Alternative nije bilo. Ili to ili peške. A često sam je koristila, gotovo svakodnevno, pa se ujutro pomolim da preživim to putešestvije.

Najteže su mi padale vožnje pedeseticom u trudnoći.

Svi znamo kako trudnice imaju svoje rezervisano sedište u autobusu, i da im treba ustupiti njihovo mesto čim kroče u autobus, ali u takvim gužvama retko ko to i voljno uradi. Babe i dede uglavnom gledaju kroz prozor (svoja posla), grčevito stežući cegere za pijac ili štapove, kao rekvizite koji jasno pokazuju da oni ne mogu nikom mesto ustupiti. Mladi ljudi imaju savršen izgovor za ignorisanje - mobilni telefon u kombinaciji sa slušalicama. Oni zapravo i nisu tu. Ti ih vidiš, ali to je samo tvoja fikcija. Oni su u nekom paralelnom univerzumu.

Kada si trudnica u Beogradu, pa još koristiš GSP - imaš dve opcije. Da staneš i iščekuješ da neko primeti tvoj stomak, pa da ti ustupi mesto, obavezno da mu se verbalno i skrušenim pogledom zahvališ na predusretljivosti, klimneš glavom, blago se nasmešiš. Da ta osoba dobije dozu poštovanja za svoj herojski podvig. Ako izostane zahvaljivanje do beskonačnosti mogli biste biti okarakterisani kao arogantni i bezobrazni. Kao trudnica koja i treba da stoji kad ne ume lepo da se zahvali.

Druga opcija je da zahtevate da Vam se oslobodi Vaše rezervisano mesto. Tad navlačite gnev naroda na sebe. Može da se desi da gore pomenute babe i dede izgovore čuvenu rečenicu : "To u moje vreme nije bilo tako. Ove mlade trudnice danas...sve im teško...ccc...to drsko i bezobrazno."

Ja sam koristila obe taktike - ulazila na prednja vrata. Gledala srnećim pogledom osobu koja bi trebalo da mi ustupi mesto rezervisano za trudnice. Potom se do beskonačnosti pogledom zahvaljivala. A kad to nije palilo, jednostavno prilazila i  kulturno zahtevala da mi se ustupi mesto, rizikujući da dobijem epitet - arogantna.

Obrni okreni ili pukovnik ili pokojnik. Samo Vi znate koliko Vas leđa u krstima probadaju, koliko Vas noge bole, koliko strepite u takvim gužvama da Vam neko ne legne na stomak ili da vozač naglo zakoči pa da poletite i povredite se.

Epizoda koja mi je ostala živa u sećanju je baš iz te ozloglašene pedestice. Moj šesti mesec trudnoće. Sedim iza vozača. Oko mene košnica, nema gde mrav da zgazi. Ulazi na prednja vrata žena u poodmakloj trudnoći, recimo osmi mesec. Prvo je ušao njen stomak pa ona. Jednom nogom je zagazila da pokuša da pronađe mesto, druga noga joj je ostala na stepeniku. Srnećim pogledom moli nekog sa prvih sedišta da je pozove da sedne. Vozač zatvara vrata, ljudi je pritiskaju s leđa, guraju je ka onima ispred nje. Stomak ove ispred nje tera da se uvijaju kao amorfna masa oko njega. Trudnica u klinču, ne može da se pomeri. Gledam oko sebe, niko ne reaguje, niti ustaje. Niko je NE VIDI, osim mene izgleda. I u znak protesta i empatije se proderem: " Pustite ženu da prođe i sedne na moje mesto!" "Ali i ti si trudna!", ona gotovo što nije počela da plače od šoka da joj u punom autobusu ustaje trudnica. "Ti si trudnija!", odgovorih žustro, besna na sve oko sebe koji su počeli da se "bude" jer sam bila glasna, pa se komešaju, zgledaju ko će. Naposletku ustade jedna baka pravdajući se da je nije videla. Kao ni ceo autobus. Trudnica u osmom mesecu je kao "miš". "Jedva golim okom vidljiva".

Ne vidite jer ne želite da vidite. Ne vidite, ali očigledno dobro čujete. Zato apelujem na trudnice da ustaju trudnijima od sebe, na majke s decom da ustaju majkama sa više dece. I to ustanite demonstrativno. Da vas čuju. Da ih postidite.

Ne računajte na empatiju žena koje su odavno zaboravile šta je drugo stanje i malo dete. Njima ste na svakom mestu i u svakom trenutku društveni teret. Ne samo u autobusu, već i u pošti, u prodavnici, u svakom redu u kom po pravilu imate prednost, one će Vas pogledom saseći. One će prokomentarisati kako je dete trebalo da ostane kod kuće (samo sa sobom). Kako to u njihovo vreme nije tako bilo. Pa će se sutradan te iste, u intelektualnim razglabanjima o demografiji sa dokonom komšinicom, žaliti na pad nataliteta.