-Vožnja auta ti je kao vožnja bicikla ili plivanje! To je jednostavno i kad jednom naučiš, ne možeš nikad više da  zaboraviš. Rečenica kojom su me mnogi kuražili da započnem svoj vozački staž. Da vežbam, da se ne plašim jer je jednostavno...kao kad plivaš.

Važi.

Godine su mi trebale da stignem do tog nivoa. Da opušteno sednem u auto i jednostavno vozim...gde god. Težak psihički rad je tome prethodio.

Svaki put kad sam trebala da vozim auto, srce počinje da lupa, noga se trese na kvačilu, pa na gasu. Jedino sam sigurno stiskala kočnicu (zakucavala). Nastupi plitko disanje. Pravi napad panike. Ali želja da sama vozim auto  i svest o slobodi koju to nosi sa sobom je bila jača od straha.

Volan obgrlim, čini mi se celim telom. Približim sedište toliko da jedva dišem, da budem sigurna da ću moći kratkom nogom da pipnem komande. Koliko puta sam bila ljubomorna na dugonoge žene. Samo zbog kočnice i kvačila. Ne treba joj ni jastuče, ni volan ispod brade. Ima noge. Dugačke.

Strah od vožnje je nastupio neposredno nakon samog dobijanja vozačke dozvole. Majka se plašila da me pusti da vozim. Nalazila milion izgovora zašto je to nemoguće. Te pući će mi spojnička (dan danas ne znam šta je to), te menjač ne valja, te voziću brzo, te mlada sam, kad budem starija onda ću znati kako (kao da se iskustvo stiče gledanjem u parkiran auto do neke 25 godine). Milion puta sam molila da me pusti  da vozim po seoskim drumovima. Milion puta se zaustavljala besna jer viče – Pazi, pazi!( dok obilazim traktor). Milion puta napustila mesto vozača i poražena sela na zadnje sedište. Ali i tad sam verovala da ću jednog dana moći. Da ću imati svoj auto. Da ću ga ako treba izudarati milion puta bez griže savesti. Ali da ću osvojiti tu slobodu koju upravljanje autom pruža. Da ne zavisim od dobre volje nekog vozača da me preveze. Mame, momka, muža, drugarice. Ni od koga. Slobodna da idem gde hoću. Jedina briga da mi bude gorivo.

Napravila sam pauzu u vožnji  5 godina od same obuke. Što je duža pauza strah od same vožnje biva sve veći. Tadašnji momak je hteo da me usreći i dopustio mi je da vozim njegov auto na nekom poligonu, daleko od saobraćaja. Bio je moj instruktor, apsolutno nestručan za obučavanje. Gori od moje majke. Silno se nervirao što ne mogu da pokrenem auto. Nikako da savladam kretanje iz prve brzine. Trik je bio što sam ja položila vožnju na golfu 2, koji kreće čim mu popustiš kvačilo, bez ikakvog dodavanja gasa, a to je bilo neophodno kod ovog benzinca na kom sam dobila (dugo čekanu) priliku da vežbam. Mesecima sam pokušavala da napravim taj balans kvačilo/gas  – polako popuštaj kvačilo i dodaj gas i auto će da krene. Jeste, krene i onda trza do besvesti i na kraju se ugasi. Mom tadašnjem momku je trebalo tri meseca da izgovori magične reči – Popuštaš kvačilo, istovremeno dodaješ gas, i kad osetiš da auto kreće OSTAVIŠ NOGU NA KVAČILU, ne skidaš je odmah! (što sam ja prethodnih meseci  uporno radila pa se osećala kao najveća glupača na svetu koja ne može da krene iz prve brzine).

Jedna jedina rečenica me je lansirala. Iz prve brzine. Tu jednu rečenicu sam čekala godinama. Samo neko da je izgovori. Kad sam savladala prvu brzinu i počela da menjam ostale, da upoznajem gde mi točkovi gaze, i zamorila se od vožnje po poligonu, usudih se da izađem u pravi saobraćaj.

Taj prvi put, imala sam osećaj da ću se šlogirati. Svako vozilo koje mi ide u susret mi je bilo pretnja. Radije bih vozila pored ceste, da budem sigurna da me niko neće udariti. Još kad ti neko nervozno suflira sa strane – Prva! Sad druga! Prebaci u treću, motor ti vrišti! A tebi noge drhte na papučicama. Buka u glavi. Veruješ tom nekom do tebe. Izvršavaš komande i očekuješ da ti pored instrukcija o vožnji napomene i da dišeš. Onako duboko. Da se umiriš. Da ne paničiš. To svi iskusni vozači zaborave da napomenu početnicima. Diši. Duboko. Ako se uznemiriš, zaustavi auto sa strane i duboko diši bar 10 minuta, pa nastavi.

Kad sam shvatila da će mi tadašnja veza pući zbog silnih svađa koje nastupe čim sednem za volan, izbacila sam momka iz auta i usudila se sama da vozim. Ako se nešto desi, neka se desi samo meni. Ako sam sama u autu moram se snaći. Nekako. Ako zaboravim da promenim brzinu, setiću se kad motor počne baš da urliče. Ali niko neće vikati na mene.

I upalilo je. Uspela sam. Hiljadu puta umrla za volanom. Oči koje su inače krupne, za vreme vožnje su bile iskolačene, da bolje vidim. Hiljadu puta se izgubila po beogradskim uličicama i isključenjima. Uvek sam morala da budem sigurna da imam dovoljno goriva, jer se nikad ne zna gde ću zalutati i kako ću se snaći. Navigacija nije postojala. Posle nekog vremena, najveći problem mi je postalo parkiranje. Zaputim se negde, i ceo put razmišljam gde ću se i kako parkirati. Za to u Beogradu moraš da budeš majstor. Da uvučeš auto između načičkanih automobila. Dešavalo se da ne umem da se uparkiram, pa zamolim nekog da to uradi umesto mene.  Malo ti se smeju, ali ipak učine. Na kraju - sve sam savladala.

Zato  drage žene koje se plašite vožnje, mi koje vozimo nismo nikakvi heroji. Mi smo samo bile uporne da savladamo strah. Da izađemo na ulicu i tako strah udarimo među oči. Umirale za volanom. Tresle se. Auto nam se gasio. Čak i na sred raskrsnice.  Ali posle nekog vremena smo naučile. Osvojile slobodu. To je bio moj motiv. Sloboda. Da ne čekam nikog da me preveze. Da me niko ne požuruje jer treba da me vrati kući. Da na kraju, niko svojim vremenom ne robuje mojim potrebama.

Ako sam mogla ja, možeš i ti. Samo treba da odlučiš i da se usudiš. Jer stvarno postane jednostavno, baš kao vožnja bicikla. I nikad se ne zaboravlja.