Ne dušo, nisi ti umrla, ti si rođena da bi bila prodata.

Tog decembarskog jutra javili su tvojoj majci da nisi izdržala. Da si jedva disala cela tri dana po rođenju. Rekli su joj da ne brine više za tebe. To je što je. Da se moli za tvoju sestru da preživi, da joj makar jedno čedo iz stomaka napuni ruke.

Tebe će oni sahraniti. Ne mora majka da dolazi. Javiće joj kad može tvoju sestru da poseti, a do tad da se moli za nju slabašnu i tvoje upokojenje.

Šta će majka sirota? Ispala joj slušalica iz ruke. Obamrlo telo skliznulo lagano niza zid. Neutešno je vrištala kao ranjena zver. Ponavljala jedno te isto – Jedno mi je umrlo…Jedno je umrlo…Jedno je…umrlo.

Usledila su tri meseca svakodnevne agonije, poziva institutu, raspitivanja za tvoju sestru. O tebi više nije bilo govora. Ti si umrla. Bitno je bilo da se spasi makar jedno od dvoje blizanaca, da tragedija bude manja.

A ti si za to vreme putovala. Tamo negde gde će te “usrećiti” neki imućniji ljudi, koji su imali dovoljno novca da te priušte. Da ne grešim dušu, sad se ispostavlja da verovatno ni oni nisu znali da su te pazarili. Njima je sigurno predočeno da te usvajaju, da čine dobro delo…da usrećuju tek rođeno, neželjeno, dete tamo neke studentkinje.

Da su znali od koga te trgaju, sigurna sam da bi nam te vratili.

Da su znali da imaš još sestara koje bi te zauvek volele, više no iko, ne bi ni pomislili da te zadrže.

Lakše je čoveku kad ne krivi ni drugu stranu. Najteže je prihvatiti činjenicu da si svojim rođenjem nekom trgovcu , posredniku,  između nas tvojih i novih tvojih, kupila stan ili možda vikendicu. To je najbolnije.

Trgovac je trgovac. Nema on mnogo emocija. On ne razmišlja šta će dalje biti s robom, bitno je da se proda. On kad te je prodavao nije razmišljao šta ćeš ti sve propustiti. Nije razmišljao da ti oduzima pravo da budeš sestra, da postaneš tetka. Da te neko od naše dece  voli najviše na svetu. Nije razmišljao da li će se u tebi, s godinama,  javljati osećaj praznine. Da ćeš u trenucima kad ti bude nedostajala tvoja druga polovina, s kojom si stomak delila, pomišljati da si luda. Baš kao što si ti njoj nedostajala da bude cela. Kao što joj nedostaješ sve ove godine.

Ne zna trgovac kako je Bog pojačao  tu vezu između blizanaca. Kad smo te svi zaboravili, da si ikad i disala na ovom svetu, ona nije. Ona te je pominjala. Ona nas je sve vraćala na to decembarsko jutro kad su nam javili da si umrla. Ona nas je pomenom tvog imena podsećala da ti ni sveću nismo čestito upalili. Prekorevala nas  što smo te tako lako zaboravili. Ali ne brini, ona te je u duši čuvala.

Kad pomislim da mi je život težak, setim se koliko je teži tvoj krst od samog rođenja, pa me bez reči opomeneš da se ne žalim. Da se zahvalim što sam sa svojima. Sa našima. Što ima ko da me zagrli i voli najviše na svetu. A ko je tebe grlio i tešio, mila moja? Kad si bila nesigurna u pubertetu. Kad si polagala prijemne. Kad si patila zbog ljubavi. Koja majka ti je dala blagoslov kad si se udavala? Koja tetka je tvom detetu omiljena? Prava sigurno nije.

Želim da verujem da si srećna. Želim da verujem da su te, ti “tvoji”, voleli i gajili kao najnežniji cvet. Da ti ljubavi nije falilo.

I naposletku  želim da verujem da ću te makar jednom u životu zagrliti. Najjače na svetu. Onako kako samo sestra može.