Palanka je reč na koju se svi naježe. I oni koji su živeli u njoj,  i oni koji nikad nisu. Izvorno je sinonim za sladak gradić u kom žive jednostavni, veseli i skromni ljudi, uvek spremni jedni drugima da se nađu,  jer se  gotovo svi međusobno poznaju. Ali teorija i praksa nikad nisu bile u ljubavi. Pa tako ni ovde.

Rodih se u palanaci. Mladost provedoh u njoj. Pobegoh iz nje u veliki grad. I na koncu joj se vratih. Koliko god mi se činio Beograd divan i veliki, grad u kom svako svoj posao gleda, posle nekog vremena shvatih da se taj palanački duh i njime širi. Samo malo finije i sporije. Ne provejava svakodnevno s prvim petlovima, uz vruć lebac. Velika površina, a vest nije ptica da preleti. Mora trač malo da se kiseli, osude takođe. Tuđi život se i u velegradu služi na sto, te studiozno secira uz čašu dobrog vina i ukusnog sira.

U malom gradu, malograđani trče pred rudu. Neće glasonoša sačekati da se vest ohladi. Ne. On će pojuriti drugom da je ispovedi, malo doda, malo oduzme, do kraja dana čaršija bruji. Osude pršte. "Trebalo je..."  znalci su najglasniji. Kad naiđe glavni akter, samo mu se "Dobar dan" nazdravi, muk zavlada, oči ga iza svakog ugla skeniraju. Ali ne zadugo. Interesovanje opada posle par dana, do nove vruće vesti.

I svi meštani znaju da će za života imati svojih pet minuta slave, i svi jednako strepe od tih istih pet minuta. Pa tim minutama zavetuju ceo svoj život, ne bi li nastup pred reflektorima palanke ikako prolongirali ili nekako zauvek izbegli. Ceo život paze šta će reći i kome. Da se nekom nedajbože ne zamere. Vode računa o hijerarhiji. Kako se razgovarati sa doktorom, a kako sa seljakom. Vode računa o tajmingu. Jesu li na vreme škole završili. Imaju li adekvatno zaposlenje. Do koje godine treba porodicu zasnovati. Na koje aktivnosti decu voditi. Govore li deca tečno engleski u petoj godini. Idu li naslednici u školice za genijalce. Kupiti kuću ili stan. Ići na letovanje. Štedeti za zimovanje. Hvale li ih ljudi kako su čestiti i sposobni? Kažu li za njih da su sve na vreme postigli?

Prve godine studija u velegradu pamtim kao najslobodnije, jebemise šta će svet reći godine. Jer hej, ja taj svet oko mene nisam poznavala. Ni kolege na fakultetu, ni komšije, ni ljude koji su se kao mravi užurbano kretali po ulicama. Mogla sam da radim šta mi duša ište i da ne brinem da li će me neko osuditi. Pa sam tako tri dana zaredom išla u Dom sindikata da gledam projekciju " Zone Zamfirove". Tri dana išla, svaki put plakala kad se sestre udaju, a ona sama ostaje kod roditelja u kući. I nisam marila za suze. Ko god je video da jecam, sigurno je mislio da gledam film po prvi put, a ne drugi i treći.

Sama i slobodna. Mogućnosti neograničene, ali u tom momentu želje skromne. Nema glasina. Nema majke da me prekoreva što sam se kasno vratila iz grada - jer šta li će narod reći! Naroda oko mene nikad više, moja briga za narod nikad manja. Uživala sam da sednem sama sa sobom u restoran na kafu. Da čitam novine, ili nešto pišem. Bez bojazni da bi me sreo neko poznat, pa kroz pola sata na nekoj drugoj lokaciji moj zdrav razum stavljao pod znak pitanja. Mogla sam da se našminkam kao da idem na neki ne znam kakav događaj u sred bela dana i da me niko ne pita - Gde ćeš? Pa da frenetično tražim adekvatan alibi za svoj neprihvatljiv izgled.

Palanka čoveka skenira i razmatra od malih nogu. Ako nema pedigre - bogate ili makar obrazovane roditelje, nigde nije prispeo u svoj svojoj genijalnosti. Koliko god se trudio i dokazivao, nije to to. Uvek  fali neki milimetar za "gradsku elitu", kojoj se prilikom susreta obični smrtnici sklanjaju u stranu trotoara. Pa šuškaju za personom koja prolazi visoko dignute glave, sigurnog hoda, kao da je svet osvojila. Da joj se dah čuje, ona bi ispustila onaj jedan kroz nos, kao bik. Prolazim ja, dah.

- On je advokat. Doktorica. Sudija. Direktor. Gradonačelnikova ćerka. Profesorkina majka. Jedna reč, šapatom, kao u crkvi za vreme službe, izrečena. Saputnik smrtnika samo klimne glavom, u znak potvrde da je svestan značaja osobe kojoj se skloniše s puta.

Od palanačke elite se očekuje da njihovi potomci završe sjajne škole. Doktorska deca studiraju medicinu. Profesorska deca moraju završiti neki fakultet i instrument pride. Pravnička deca, advokaturu zaboga. Ko kancelariju da nasledi, ili mesto u sudu. Inženjerska deca, naravno inženjerske fakultete. Niko ih i ne pita da li to zaista žele. Njima se od malih nogu ta želja kleše u mozak. Hipnoza od prvog dana - želiš i tačka.

Autsajderska deca, iz radničkih porodica imaju slobodu da biraju i da ako baš žele da završavaju škole, moraju da uče. Da upadnu na budžet jer je  to jedini način da nešto od njih postane. Roditelji kasnije od usta odvajaju za skupe najamnine stanova, iz silne želje da i njihova deca postanu neko i nešto u tom gradiću.

I retko ko se u palanku vrati iz velegrada. Kad se udahne sloboda, palanka se kao robija zauvek odbaci. Ipak, osvojena sloboda kroz vreme iskopni.  Negdašnja palanačka omladina se pobeogradi ili ponovosadi i upozna neke nove ljude od čijeg seciranja opet strepi. Čijem mišljenju se opet priklanja. Savija. A sebe opet pakuje u neke kutije i odlaže na policu - KAD SE PENZIONIŠEM. I tako do kraja života.

I da završim rečima sjajne Isidore Sekulić :

"Što ne odoh nekuda u beli svet, pa da slugujem do groba, ali da ne gledam očima šor i komšiluk. Veći su od Boga i od cara šor i komšiluk! Što oni hoće, u čemu se slože, to bude...Ali šta vredi sad o tome govoriti. Prođe najbolja mladost. Gde je koza vezana, tu ima i da pase."