Ne treba ti draga moja, kritičar. Dovoljna si ti sama sebi. Ako baš želiš da gledaš onog ko te najsurovije svakodnevno vređa, stani ispred ogledala.

Ako smogneš snage, tad izgovori sve ono što ti prolazi kroz glavu dok čistiš, kupuješ, voziš...gledaš u neku tačku na zidu.

Ti si jako talentovana...da se samouništiš. Zašto se onda ljutiš kad te neko podseti kako ništa ne vrediš, kad je to sve blaži oblik od onoga što ti, sebi, svakodnevno govoriš?

Hajde ....rizikuj...uzmi svoju sliku iz prvog razreda osnovne škole pa reci toj slatkoj curici - Glupačo, ništa ti ne umeš! Ružna si! Debela si! Nesposobna si! Hajde probaj ...samo danas... izvrši to nasilje uživo kad ga već skrivaš u svojoj glavi. Reci... čuj se ... Prestravi se.

Ne, ne treba tebi neprijatelj...dovoljna si ti sama sebi...ima te i, previše.

A ja bih volela da zagrliš tu devojčicu, iz prvog osnovne, i da joj šapneš koliko je divna i posebna. Koliko je voliš oduvek... i zauvek...najviše na celom svetu...jer ako je ne voliš ti, ko će? I ako je ne voliš sad, kad ćeš?