-Znaš, mogla bi da pišeš o ljubavi, to žene vole da čitaju. Još ako je neka ljubav – bol u pitanju…milina…žene vole da saosećaju. – predložila mi je prijateljica temu za pisanje i razmišljanje. Da. Za razmišljanje.

Shvatih da ja nemam šta da raspredam na temu ljubavi. Sve bi moje moglo stati u jednu rečenicu - Moj muž je moja sigurna luka i moja ljubav. Od prvog dana. Ljubav nam se kroz vreme menjala. Stihijski. Neprimetno, poput vode, samo  zauzme drugi oblik. Postaje dublja. Postaje nežnija. Postaje prijateljskija.

Ni traga od ludačke strasti za kojom žene žude. Za kojom sam ja, kao devojka, žudela gledajući filmove. Mislila sam nekad da je ta holivudska strast preduslov za srećan, dug i ljubavlju ispunjen brak. Koliko sam je priželjkivala u životu, toliko sam je se i plašila. Da bi ipak mogla da mi se desi. Da mi pomuti razum. Da nekog muškarca postavi u epicentar mog univerzuma, da me potpuno zaslepi i zanese njim. Da nastradam. Jer strast ima lice, ali i naličje. Žari, ali i pali. Razara.

Hvala Bogu to mi se nije desilo. Desilo se nešto mnogo bolje. Običan brak, za posmatrače. I neobičan za 21.vek. Desila se prvo zaljubljenost. Koja istini za volju nije dugo trajala. A posle nje su se nizali izazovi koji su produbljivali emocije. Kao testovi opstanka naše veze, a kasnije i našeg braka. Testovi zaveta " I u dobru i u zlu". Svaka bura je postavljala samo jedno pitanje – Da li se zaista toliko volite, da i ovo preživite zajedno? Da ne udarite jedno protiv drugog?

Manjak novca, manjak posla, manjak slobodnog vremena, višak nervoze, prvo dete, previše mojih hormona, mnogo suza u ulozi majke, drugo dete, još manje slobodnog vremena, još više nervoze, manjak sna, opet previše hormona, manjak ruku koje bi pomogle, malo više novca, previše znoja, sudski sporovi, selidbe. Svaki od ovih navoda je roman za sebe. Svaki od ovih navoda je bio povod tajnih opklada naših poznanika – Hoće li se razvesti ili ne? Ne. Nismo se razveli. Junački smo preživeli sve. S rukom u ruci. Rame uz rame. Tek kad nas zadesi neka nevolja, pokaže se ljubav u svoj svojoj veličini, na delu. Ogromna briga za ono drugo. Naizmenično nošenje posustalog ratnika u naručju. Često ranjenog. Ali ovaj drugi ga nosi, jer važno je kretati se. Bez zaustavljanja.

Kad se sve stiša vidamo rane jedno drugom uglavnom smehom i dugim filmskim zagrljajima. Nema te rane koju iskren smeh, iz dubine stomaka, ne može zaceliti. Nema te nedaće koja može zaseniti pogled na našu decu. Koja nas može sprečiti da se zahvalimo Bogu što smo svi na okupu, živi i zdravi. To nam je zaista jedino potrebno i dovoljno. Sve ostalo je dodatni povod za radovanje.

I tako ga gledam krišom, već deceniju celu, kako je moj najbolji prijatelj, posvećen otac, odan drug, dobar sin, neumoran u činjenju dobra na ovom svetu pa se mislim – Mora da sam nešto dobro učinila, kad mi te Bog baš takvog podario.

Pitala sam se zašto se brakovi brže razvode nego što se sklapaju? I samo mi se jedan zaključak nametnuo – nestala je ta strast za kojom svi žude, pred stvarnim, svakodnevnim, običnim problemima. Ne voli strast ženu koja kuka kako se nije naspavala mesecima jer doji bebu noću. Ne voli strast pritužbe žene da ne može sve sama, da će poludeti ako ne dobije od muža pomoć. Niti voli kad muškarac kaže da mu je žena odlepila posle porođaja i postala nesnosna, toliko da on mora da beži od kuće – u posao ili neku drugu pasiju. Ne trpi to strast. Strast ne zna šta je razumevanje. Ne zna za kompromis. Ne pravi ustupke. I ako se obostrano nezadovoljstvo nastavi kroz vreme, strast spakuje kofere, sedne na prvi let za Aljasku, i ostavi tupa lica nekadašnjih ljubavnika koji se nemo gledaju, misleći svako za sebe - Šta je meni ovo trebalo? Ne volim ga. Ne volim je. Nije to “to”. I tako brakovi u 21.veku pucaju i pre nego što su sklopljeni. Jer nema strasti, tobož nema više ljubavi. A ljubav tek počela da se temelji. I saseku je u korenu.

Ne, ja zaista nemam mnogo da pričam o ljubavi. Ja živim običnu ljubav, sa običnim čovekom i imam običan brak u neobičnom novom dobu. Običnu ljubav koja se verbalizuje delima - kroz pokrivanje da ne nazebem, kroz popravku auta jer mi hitno treba sutra, kroz rečenicu – Idi malo proluftiraj se, ceo dan si sa decom. Kroz hvala…izvoli…molim…oprosti.