„ Inside Out“, prevedeno na srpski „ U mojoj glavi“ je animirani film novijeg doba u kom su glavni likovi pet emocija: Bes, Tuga, Gađenje, Strah i Radost. Svi oni žive u kontrolnom centru unutar uma 11-godišnje devojčice Rajli, vredno rade i skupljaju njena sećanja kao klikere u posebne pretince mozga. Bes se stara da sve bude pošteno, Gađenje sprečava Rajli da se fizički i društveno otruje, Strah se brine o bezbednosti, Tuga ni sama ne zna koja je njena uloga, a zapravo ne znaju ni ostali. Džoj ili Radost je naš omiljeni lik. Njena misija je da Rajli bude srećna.

Gledala sam ovaj crtani više puta sa starijom ćerkom, i obe smo se svaki put jednako oduševljavale, ali do skoro nisam znala da je ona ipak bolje razumela poruku filma, a to je – Poslušaj svoju Džoj i zabavljaj se svakog dana!

Moja ćerka oduvek obožava da grli ljude. Poznate i nepoznate. S razlogom ili bez njega. Zapravo, njoj je svaki zagrljaj smislen i poseban, dok meni, kao posmatraču, vrlo često bude nejasan. Iznenadila me je više puta. Prvi put kad je zagrlila nepoznatog deku u parkiću u znak zahvalnosti jer je našim očima priredio poseban spektakl hraneći golubove starim hlebom. Više destina golubova je okupio oko sebe, a mi smo imale Veneciju u malom, u sred Beograda. Iako smo deku videle tad prvi i poslednji put u životu, ona mu je jednostavno prišla i iznenada ga, bez reči, zagrlila oko vrata, ostajući u tom zagrljaju duže od 7 sekundi (kako naučnici tvrde –sedam sekundi je vreme koje je dovoljno da sa drugom osobom kroz zagrljaj ostvariš bliskost).

Potom, drugi put, dok smo šetale, primetila je baku koja je sedela na vrelini i čekala prevoz, lako mi je pustila ruku, vratila se tih par koraka i jednostavno je zagrlila. S jedne strane mi je bilo drago što je tako nežna i spremna da ljudima da najlepše od sebe, a sa druge strane, kao majka, bila sam zabrinuta da bi jednog dana mogla zagrliti pogrešnu osobu. Dugo sam se borila sama sa sobom da zapodenem razgovor na tu temu, da je ipak nekako upozorim na loše ljude koji takođe postoje i koji bi njen zagrljaj mogli pogrešno da protumače i zloupotrebe. I dok sam se spremala da je naučim jednoj od važnih životnih lekcija zvanu Oprez, ona je već prišla komšiji (kog ni rođena žena, čini mi se, nije godinama zagrlila) obavila obe ručice oko vrata, naslanjajući se dečije, nežno na njegovo, prašinom uprljano, rame.

Čovek je ostao zatečen, to je prva reakcija svih zagrljenih iz naše male zbirke, potom je toplo pogledao, kao i svi prethodni, pa se osmehnuo i neka milina se razlila po njegovom licu, baš kao i kod svih ostalih. Pogledom joj je rekao –Hvala!

– Zašto grliš sve ljude koje sretnemo, i znane i neznane? - odlučno sam započela svoje predavanje kad smo nastavile šetnju. Jednostavno mi je odgovorila – Mama, ja volim ljude! Taj odgovor sam najmanje očekivala. Zaledila sam se shvativši da je ona još uvek čisto, neiskvareno dete, još uvek blisko Bogu i samoj svojoj biti. –Znaš, dušo, nisu svi ljudi dobri! , zamuckujući pokušavala sam da nastavim svoj recital.
– Mama, kako ne shvataš? Ja samo radim šta mi moja Džoj kaže!, duboko zagledana pred sebe nastavila je svoju misao ne primetivši šta sam upravo izgovorila. I tu sam ućutala. Odložila lekciju „ Oprez“ za neko drugo vreme. Utešila se onom narodnom „ Bog čuva budale i malu decu“, a mala deca prepoznaju loše ljude, baš kao i psi – ne prilaze im! Potom sam se zapitala šta želi moja Džoj? Moja Džoj je želela da odahnem za sad, da zagrlim svoje ljubavi prepuno dete (duže od tih 7 sekundi), i da pustim njenu Džoj da vozi naš svemirski brod direktno u zabavu.

Dobila sam čistu peticu iz zabave od moje Džoj, kad sam zagrlila potpuno nepoznatu zubarku jer je mojoj ćerki izvadila zub i obe nas spasila muke. Prvo je zagrlila ona, potom ja, a doktorka nas je s osmehom ispratila i rekla – Ovo mi se u celoj karijeri nije desilo, da me grle po izlasku iz ordinacije.

Deca su mali ljudi i veliki učitelji. A moje je meni održalo važnu lekciju i zadalo domaći zadatak na temu - Voleti ljude.