Drage mame, pustite decu da dišu! Da, dobro ste pročitale, ponoviću - Mole se majke, čija deca imaju preko 25 godina da ih puste da dišu! Vi možda mislite da brinete, i da usmeravate, i da znate kako Vaše dete treba da postupi u određenoj situaciji, ali zapravo Vi gušite to „dete“. Vaše „ dete“ je odrasla osoba u čijim godinama ste sigurno imale bar jedno dete. Vaše čedo, koje uvek vidite i doživljavate kao svoju bebu, trebalo bi da ima svoju bebu o kojoj će se starati. Trebalo bi da ima svoj posao koji ga hlebom hrani. Trebalo bi da ima svoj mozak koji radi 24h sedam dana u nedelji, kako bi čedo preživelo u Srbiji! Dakle ta Vaša dokona naklapanja – Trebalo bi da se oženiš! Ili – Trebalo bi da radiš taj i taj posao! Ili – Trebalo bi da tvoj partner bude takav i takav! Ili – Trebalo bi da trošiš na to i to! molim Vas zadržite za sebe. Jeste, Vi ste to čedo rodile, dojile, brinule, školovale. Vi ste ga rodili, vi ga možete i ubiti (omiljena krilatica u Srba)! U Vašoj glavi imate apsolutističku moć, zapravo tapiju na to dete. Ali to je samo u Vašoj glavi.

Neverovatno je koliko ste spremne da izgurate svoj, lični nacrt života tog svog čeda, pri tom ne razmišljajući da li i čedo želi isto? Ko ga šiša ?! Mora da radi kako mu ja kažem jer ja sam najpametnija, a i moje godine i životno iskustvo mi to dopuštaju. Ja znam najbolje. Malo ću u napad frontalno, ako se bude opiralo, onda ću se primiriti, pa ću i suzu pustiti, pa ću izgovoriti čuvenu – Život i sve sam ti posvetila,a ti mi tako vraćaš? (zaboravljate da završite rečenicu do kraja...A ti mi tako vraćaš - neposlušnošću?) Dakle ovo sve navedeno je klasična emotivna ucena i manipulacija. Pitam se da li ste zaista srećne kad pobedite u ovoj igrici ili tražite nove nivoe, malo teže, gde bi ova taktika ponovo upalila?

Slušam skoro ispovest žene koja ima šestoro dece, svi su odrasli, udati i oženjeni. Kaže – Ne zove me ćerka. Pa onako skrušeno obori pogled ka zemlji, bi mi žao u trenutku. Upitala sam je – Pa jeste li je se poželeli? – Kako nisam, jedva čekam da je vidim! - tužno odvrati. – Pa zašto Vi nju ne pozovete, možda je ritam života melje pa ne stiže da se javi, ali sam sigurna da misli na Vas?, naivno ponudih rešenje. Saseče me pogledom. Direktno u zenice. Samo što vatra ne seva. – Ja nju da zovem?! Ne pada mi na pamet, ja sam njoj majka, ne ona meni, ona treba mene da traži! Shvatim s kim imam posla. Sa THE majkom. Ona je njoj majka. Ona će strpljivo da čeka poziv. I još strpljivije da prepričava kako ga nema i kako je se baš poželela, ali da učini prvi korak, i da pozove svoje čedo, to neće, ponos joj ne dozvoljava.

Zaista se na osnovu posmatranja velikog broja žena zapitam da li stvarno klimaks pobrka sve lončiće u glavi jedne žene i majke? Još uvek nisam prošla kroz taj period i ne mogu o njemu pričati, ali onako laički mislim da je ta bujica hormona okidač koji od majki pravi zveri gladne emocija, pažnje, prepažnje, nikad zadovoljne osobe, večito neshvaćene, nevoljene.

Ovo je moj apel njima. Drage majke voljene ste. Ako ne znate šta biste sa sobom preselite se na selo, kupite kuću sa velikom baštom u kojoj ćete svakodnevno imati mnogo posla. A i dobro je da se uzemljite, da sve frustracije upije zemlja, a na površini da ostane osmeh kad se vaše čedo pojavi jer vas se poželelo. Da od silnog umora, možete samo da progovorite:


– Kako si? Kako deca? Jesi li zadovoljan? Baš sam te se poželela. Ja sam dobro. Prošla sam kroz sve to što ti se dešava. Ako bude trebala pomoć ili savet tu sam. I onda gledajte to svoje čedo, dugo, dok ne ode opet za svojim životom, pomazite ga, baš onako, kao kad je bilo beba. I znajte da će vam se češće vraćati, i jedva čekati da vas vidi, sigurno ćete dobiti priliku i da iznesete svoj stav o gorućoj temi, jer niko od dobra i mira nije pobegao. Dobru se uvek, svako, rado vraća.