Septembar je meni oduvek mesec u kom se dočekuje i započinje Nova godina. ⠀

Sve što odlažem prvih osam meseci nekako se u septembru brzinom svetlosti realizuje.

Prošlog septembra sam napustila veliki grad i preselila se na selo. Učila se radovima u bašti i oko bašte, ispratila i dočekala pet ekipa majstora koji su nam kućicu ušuškali i sredili. Pripremili je za cveće koje planiram tek sledeće godine. ⠀

Skuvala milion ručkova i dva miliona kafa. Vodila te majstorske razgovore u pauzama od mešanja džema, plevljenja luka, vađenja krompira. Litre znoja i bolovi u kičmi su bacili novo svetlo na cenu povrća koje sam uzgajaš - tačnije to povrće ne može novcem da se kupi.⠀

Prihvatila konačno sebe u ulozi domaćice, majke, tri stuba kuće, vrata koji vrti glavu porodice. ⠀

A onda je ovaj septembar odlučio da me časti zapošljenjem u struci. Da se ne obistine one strašne izjave ljudi koji su me ispraćali iz Beograda rečima - Propašćeš u tom selu. Zakopaćeš se. Deca će porasti, otići, a ti ćeš tek tad shvatiti da si svoje potencijale zalud zakopala.⠀

Ništa nije zakopano. I ništa nije izgubljeno. Sve što te sleduje nađe svoj put do tebe, htela ti to ili ne. Samo treba biti strpljiv. I prihvatiti svoj život...Ma zagrliti svoj život...baš takav kakav jeste. ⠀

Kad si zahvalan i na onom malom što imaš, Bog ume da bude blagodaran pa da ti na to još pridoda. Meni jeste, svakog, pa i ovog septembra.⠀