Uz muža sam na dar dobila i dedu. Njegovog. Strogog starca, penzionisanog profesora književnosti, kom se oči cakle dok mi recituje svoje pesme. Zavolela sam ga lagano i prirodno, baš kao da je oduvek i moj deda.

Ceo život i srce i duša su mu spakovani u olovku, jednostavnu olovku koja odbija da ćuti. Da se preda pred beskrajem belog papira. Vredno piše punih osam decenija. A iz očiju, uokvirenih dubokim borama, sevaju varnice na pomen štampanja poslednjeg rukopisa, napisanog u bolesničkoj postelji. Da mu slabo telo dozvoljava, radosno bi poskočio ka prvoj štampariji, ostavio zadnju paru, da ispuni srcu poslednju i najveću želju.

Pogledom me moli da ga čujem. Da razumem kolika je njegova želja. Ni na kraj pameti mu nije da bih mogla da mu pomognem. Nehajno i bolno se nasmejao kad sam mu rekla: "Deda, tvoja knjiga će ugledati svetlost dana, to ti obećavam. Ako ne dočekaš da je držiš u rukama, biće mi žao, ali sam sigurna da ćeš odozgo videti, da nisi pisao uzalud."

Potom sam dugo razmišljala i odlučila da porazgovaram sa celom familijom, užom, širom, a i onima koji samo nose isto prezime da pomognu štampanje knjige i na taj način, svi zajedno da ispunimo želju čoveku kom je svaki novi dan dar od Boga. Kom je svakodnevno pisanje te knjige održavalo puls poslednjih pet godina. I koga svi mi beskrajno volimo.

Na sopstveno iznenađenje pokrenuh lavinu. Zapravo uvek je jedna grudva potrebna i dovoljna da se sve zakotrlja. Brzinom svetlosti su se prikupila sredstva, pronašao izdavač i kroz nepuna dva meseca dedino poslednje čedo je ležalo na njegovom krilu. Podmladilo ga. Osokolilo. Oči ovlažilo. A osmeh suze radosnice sušio.

I tako iz prikrajka, gledam te oči, i vidim sav ispunjen život spakovan u godine. Uče me najvredniju lekciju - Sve što činiš neka je ljubavlju ovenčano, pa će i moguće biti.