" 'Ajmo žene! Porođaj je gotov, ali to nije kraj! Sad su grudi na redu! 'Ajmo!", prodornim glasom generala najavljivala je sestra sledeću tešku "vojnu" vežbu prolazeći dugačkim hodnikom u porodilištu, baš kao zahtevni general. Drvene klompe kloparaju za njom umesto doboša. Traže pažnju i pripravnost.

Mi kao uniformisane logorašice u bolničkim, razdrljenim spavaćicama, prestravljene ležimo u krevetima. Spremale se za počinak i sad odjednom ovo. Operacija "grudi". Nit' znaš šta treba da radiš i šta to "obraćanje pažnje na grudi" zapravo znači. Sve smo čule da mleko nadolazi kroz dan, dva posle porođaja, da ga treba izmazati, da bebu treba dojiti, pogotovo tim prvim mlekom tzv. kolostrumom.

O tehnikama izmazanja gotovo nijedna prvorotka nije imala pojma. Sve smo očima tražile pomoć i lovile pažnju sestara za laktaciju ne bi li nam objasnile šta zapravo treba da radimo? Kad joj uhvatiš pogled dobiješ kratak i štur odgovor : "Muzi se. Doji. Ne mazi se. Stisni jače."

Grudi nabrekle kao vime. Tvrde kao kamen. Stiskaš i stežeš zube od bola, ne bi li izašla kap mleka. Pa kap po kap. Da se razrade kanali. Pa se bodriš : "'Ajde, možeš ti to! Sve su žene uspele...uspećeš i ti. Nije to kvantna fizika." A zapravo jeste. Sve te naizgled obične stvari poput porođaja, dojenja, presvlačenja...sve se podrazumeva da znaš jer si žensko...jer si upravo rodila...a kad se suočiš licem u lice sa tim "običnim" stvarima shvatiš da ne znaš ništa.

"Meni mleko ne izlazi.", jedva čujno prozborih sestri kad je ušla u sobu da nas obiđe.
"Ma kako je to moguće?! Stisni jače! Ček da vidim!", dohvati se moje sise i krenu nemilosrdno da je stiska kao sunđer za sudove kad želiš da napraviš dobru sapunicu. Krenu mleko da štrca na sve strane. Gleda me u oči pred kojima mi se samo zvezde prikazuju od silnog bola i na momente njena iscerena faca. Kao Džoker iz Betmena da mi pumpa mleko. Dok se grohotom pobedonosno smeje izgovara: " Nema maženja. Stisni kao da nije tvoja! Vidiš koliko mleka ima?" Potom ispusti dojku, ostavi mi domaći zadatak - 60ml u flašicu i onda mogu da spavam.

Imala sam ludu sreću da mi je beba bila krupna, jaka i odmah je lepo uhvatila dojku i krenula da sisa. Nije bilo potrebe za nameštanjem glavice, zapušavanjem nosa na sekunde dok ne uhvati, ništa od toga kako su se druge mame oko mene doslovno mučile dok beba ne povuče.

Neke su istrajale u toj borbi. Neke su se predale već u bolnici. Tražile injekciju za zaustavljanje laktacije jer tobož nemaju mleka. Neke nisu ni imale mleka.

Ja sam i pored nereprezentativnih bradavica , uz pomoć veštačkih (hvala onom ko ih je izmislio) uspela. Jer sam želela da dojim svoje dete. Zbog nje. Zbog sebe.

To mi je ostalo kao najlepše sećanje na početak avanture "Ja, mama" iako se u tom periodu činilo kao najnapornije iskustvo u celoj avanturi "Ja,mama".

Zašto sam toliko silno želela da dojim svoju decu? Zato što sam u toku svog istraživanja o dojenju naišla na snimak gde je pod mikroskopom ubačen virus u kapljice majčinog mleka i u deliću sekunde oko virusa se mleko povuklo i napravilo prsten kao vakuum prostor. Na taj način je virus izolovan i osuđen na smrt. Na taj način mleko gradi bebin imunitet i štiti ga od bakterija i virusa. Da ne pričam o milion sastojaka majčinog mleka koji ne mogu da se spakuju u formulu, koliko god se naučnici trudili.

Ne postoji uputstvo za upotrebu i održavanje tek rođenog deteta. Tu se žena najviše oslanja na zakon prirode i svoje instinkte, ali nikad nije sigurna da li radi pravu stvar iako radi najbolje što ume u tom momentu. Dovoljno je neko da prokomentariše: "Ne ide to tako!" i da se njeno krhko samopouzdanje sruši u deliću sekunde kao kula od karata.

Novopečene majke su preplašene tačnije prestravljene i najveća briga tih prvih dana i jedino pitanje koje im odzvanja u glavi i stvara nemir : " Da li je gladno?"

Dojiš ga, a ne znaš koliko je posisalo. Da li je dovoljno? Da li plače jer je gladno? Pa ga nutkaš svako malo da smiriš savest. Da budeš dobra majka. Najbolja što možeš. Pa okrećeš da podrigne, i ako se to desi odahneš misleći :" Dobro je...sito je!"

Najbolji savet koji sam mogla da dobijem od moje divne babice, u momentima kad sam se pitala koliko li je posisala bio je: " Da ti treba da znaš koliko je mililitara posisala, dojka bi ti bila prirodno izbaždarena kao flašica." To je bio kraj mojih briga. Dojila sam ih na zahtev, u prevodu svako malo. Podoji su trajali od 15 minuta do sat vremena. Uglavnom sam se osećala kao menza za bebu. Umorna od nespavanja. Razdražljiva. Ali opet srećna jer sam istrajala. Jer nisam odustala.

A ako sam mogla ja, sigurno možeš i ti. Samo se opusti i pusti mleko da teče. Kad si ti opuštena ono je najslađe. Tako kažu stručniji od mene i ja sam im poverovala.

Na kraju...i ako ne uspeš nije kraj sveta i nisi ništa lošija u odnosu na majke koje su dojile svoju decu. Iako je to sad nekakav imperativ u opisu THE MAJKE (čitaj sposobne, posvećene, one koja ističe kako sve zna i sve može).

Sećaš se s početka priče svih "operacija"- porođaj, pa grudi, onda idu grčevi, te zubi...mnogo bojnih polja kroz koja uglavnom sama prolaziš. Jer si žena. Jer si majka. Jer se podrazumeva da sve znaš i sve možeš...sama...dojila ili ne.